Garevački Internet portal ®

Informacije za sve generacije!

Čet11232017

Last updateUto, 10 Ruj 2024 5pm

PRSTEN NA MRTVOJ RUCI

Davno je pisalo ovo pero, ali već davno je presušilo.Sad mi je jasno da je trebalo svaki dan potpisivati zaejdničku želju da je trebalo svaki dan ponovno stavljati prsten na ruku. Onda on danas ne bi stajao ovdje, onda moja ruka ne bi bila prazna, i Ana, iako ima drugog muža, ne bibila sama, i ja, iako Katarina živi samnom, ne bih bio sam. „Tata,svi drugi nose prstenje na ruci, zašto i ti ne nosiš, a imaš dva prstena. Mogao bi imait na svakoj ruci po jedan, Zrinka mi je predbacila:“Tvoj tata ne nosi prsten, jer nije zlatan“. „Tata, jesu li zlatni?“


Gledao je prsten koji je davno ostavio; ništa ga više nije vezalo s njim. Uzima u ruku nalivpero kojim je potpisao prvi vjenčani list, vrti ga u ruci. Ipak, pogled na prsten nakon toliko godina učinio je svoje, nalivpero opet u rukama govorilo je mnogo.

Davno je pisalo ovo pero, ali već davno je presušilo.Sad mi je jasno da je trebalo svaki dan potpisivati zaejdničku želju da je trebalo svaki dan ponovno stavljati prsten na ruku. Onda on danas ne bi stajao ovdje, onda moja ruka ne bi bila prazna, i Ana, iako ima drugog muža, ne bibila sama, i ja, iako Katarina živi samnom, ne bih bio sam.

„Tata,svi drugi nose prstenje na ruci, zašto i ti ne nosiš, a imaš dva prstena. Mogao bi imait na svakoj ruci po jedan, Zrinka mi je predbacila:“Tvoj tata ne nosi prsten, jer nije zlatan“. „Tata, jesu li zlatni?“

„Da, sine!“

„Ovaj je o dmoje mamem, a onaj od Ernine mame.Oba su lijepa.zašto ih ne nosiš, tata? Tada bih se ja mogao pred Zrinkom pohvaliti da imaš dva prstena, a ne jedan kao njezin tata.“

„Sine, nitko ne nosi dva prstena“. Pomilovao ga je po kosi.

„Ali tata, ti bi mogao , jedan je od moje mame koju sada voliš, drugi je od Ernine mame, koju si volio. Ti si mi tako rekao.“

„Sine, nosi se samo jedan ili nijedan...“

„Tata, koji bi ti više volio nositi, od moje ili od Ernine mame?“

Šutio je – zatvorio polako ladicu. Uzalud je mali Davor čekao odgovor-tata nije imao snage reći.On je ipak volio samo Anu; više ne može tako voljeti...O, da je samo malo znao praštati, bio bi sreta. On to možda i zaslužuje, ali sada o sreći nema ni govora...

Sretniji su oni koji ljube, pomislio je prisjećajući se jednog popodneva.

„doktore“ – viknula je glasno sestra Ružica, „zovu Vas u sobu 32, dođite odmah!“

Digao sam se, osjetio sam po glasu sestre da ope tsmri moram pogledati u oči.Snježana umire, blijede ruke, upale oči, pune nekog tajanstvenog sjaja gledale su me nijemo. Bio sam nemoćan, rak je činio svoj posljednji trzaj. Stavio sam joj ruku na čelo, uzalud sam pokušao vikati – gledajući je kakko umire. Na ruci je zaručnički prsten. O tišla je i za sobom ponijela svoj dvadeset i četiri godine života. Kao da je to jučer bilo, sjećam se svake pojedinosti.

„doktore, konačno jendom imam snage, danas ću ot učiniti.zašto me čudno gledate? Ne vjerujete? Danas ću mu to reći, danas sam to rekla sebi – pobijedila sebe.Idmeo odmah , želim da zna.“

Odogovorio sam:“Snježana, oper nećeš imati snage kao toliko puta prije.“

Čula je moj eriječi, krenula je prema automobilu.Bilo mi je žao što sam posumnjao.Toliko sam puta vozio ovom istom ulicom do bolnice. Znao sam i najmanju uvalu na putu, ali ovog aputa bio sam uzbuđen više nego ona; drhtao sam. Kupila je karanfile, ne znam koliko. Još ih je jednom prebrojila i dok ih je brojila nisma mogao a d ane pogledam ono isto mjesto gdje smo samo osam dana prije stajali zajedno. Uočljivo su bila napisana slova – zlatar- a ispod njih broj 32. Kako je tada izgledala vesela.

Kako i ne bi bila, jednom se u životu kupuje prstenje – samo jednom.Dugo sam ih gledao,  žarila su se njihova lica  više nego zlato. Prodavač je bio iznenađen Snježaninim riječima: „Molim Vas, samo jedan prsten za njega...“

Iz knjige Tragovi (ne) ljubavi, Đuro Zrakić